Људи без калибра и идеје
уфуравају нам истине црно-бијеле
Размишљања – брак
Син се више и не сјећа кад га је мајка, онако успут, питала кад ће се женити. Има томе можда и више од пет година. Не сјећа се ни брижног мајчиног лица кад год се спремао да изађе из куће, ни тужног мајчиног лица кад год комшиница помене своје унуке гледајући у њене цекере пуне чоколадних бананица и пластичних играчака. Њему је добро. Константни притисци породице и фамилије, пријекори, критике, подозрења, сад су иза њега. Слабо их се и сјећа. Мир и тишина. И даље не види мајчино брижно лице кад му пегла кошуљу за сутра. И даље не види с каквом пажњом мајка маже бутер на кришку тек купљеног хљеба да му спреми сендвич за посао. Није ту, на послу је, кад мајка кува ручак да га дочека промрзлог с посла и забринуто гледа док он, читајући новине, халапљиво једе оно што и он и мајка знају да највише воли. Вечерас ће остати кући да са старим гледа Лигу шампиона, или ће са мајком погледати „Бољи живот“, или ће са ријетким неожењеним другарима засјести у „Чубурској липи“ бистрећи политику. Више се и не окреће за женама на улици. Не коментарише „батаке“ конобарице са својим политичарима. И онанија му се скроз прориједила. Старо друштво виђа једном у десет година, на прославама матуре и вјешто покушава да, у представљању, избјегне одговор на питање о брачном статусу. Стари другари га више и не зову на дјечије прославе. Последњи пут је на тако нешто био позван кад је друг из клупе славио кћеркин упис на факултет. Сад му је зет најближи пријатељ. Са њим проводи сваку недјељу, кад сестра са породицом дође код мајке и оца на недјељни ручак, разговарајући о ауто дијеловима и коментаришући последња свјетска дешавања. Сестрина дјеца су му као његова. Носи њихове слике у новчанику, пази на њихове рођендане и, увијек, кад сретне неко старо друштво, прича њихове доживљаје кад другари помену гафове и успјехе своје дјеце. Стан му не мирише на Павловићеву маст него на крему на ципеле које му мајка свако јутро изгланца за посао.
Она се и не сјећа кад је мајка последњи пута питала кад ће се удавати. Да ли ју је икад то и питала? За испите се сјећа. До душе, било је давно, али се добро сјећа мајчиног забринутог лица да ли ће стићи да „очисти“ годину до краја јуна. Сјећа се и мајчиног забринутог лица и мајчинских савјета кад је почела да излази са момцима. До душе, било је давно, али сјећа се. Сјећа се и мајчиног лица кад јој је кроз плач рекла да је оставио и отишао са најбољом другарицом. До душе, било је то с почетка средње школе, али сјећа се. Од тада је само она остављала и није о томе разговарала са мајком. До душе, на почетку јој је причала о овоме и ономе и, као кроз маглу, сјећа се њених полицијских питања: „А, чији је он?“, „Је ли завршио факултет?“, „Да није случајно већ био ожењен?“... Њој мама не прави сендвиче. Они гоје. Не руча, јер и то гоји, а недјељом не иде код родитеља на ручак јер не може да поднесе галаму братове дјеце. Недјељом је на тенису. Прија јој кад је мушкарци гледају док она скакуће у бијелом мињаку по црвеној шљаки. Она њих не гледа. Нервирају је ти снобови који су се дочепали пара на чудан начин. Она је све стекла својом дипломом и све ће дати за своју каријеру. Има доста другарица. Нису то оне другарице из средње школе с којима је пушила у WC-у за вријеме великог одмора. За њих више и не зна гдје су. Не иде на годишњице матуре јер не може да слуша њихове приче о породичном љетовању, о њиховим мужевима, дјечијим успјесима. И кад их сретне негдје на улици, труди се да их не види и да је не виде. Крије се иза великих сунчаних наочала које носи и кад небо над градом изгледа као ималин. Њене нове другарице имају дугачке нокте, нове ципеле, иду у Wellnes и Spa центре, уз осмијех и одушевљење хвале њену нову ташну, повећање плате и најбољу Цезар салату које су икада појеле. Њен стан је пун разних ситница, ваза, миришљавих свијећа, скупих парфема. Стан јој не мирише на Павловићеву маст него на ноћну крему.
Она ради у канцеларији поред његове. Обраћају се једно другоме са „ви“. Колеге су у доброј фирми. Познају се већ дуго, али мало знају једно о другоме. Некада су имали и заједничке пријатеље. Сада ти пријатељи њега избјегавају јер им женама не прија да се друже са неожењеним јер могу лоше да утичу на њихов брак. Сада ти пријатељи њу избјегавају јер мужевима не одговара да се жене друже са амбиционизном каријеристкињама јер могу лоше да утичу на њихов брак. Сада и он избјегава те пријатеље јер ти пријатељи више не гледају све утакмице Лиге шампиона. Сада и она избјегава те пријатеље јер оне више не знају која је нијанса модерна ове сезоне.
Њему је касно за брак. Није навикао да се гура у кревету са неким сваку ноћ. Његова мама прави бољи грашак од било кога на овоме свијету. Све на које је икада рачунао, одавно више не иду са дјецом на зимовања и љетовања.
Њој је касно за брак. Није навикла да се гура у кревету са неким цијелу ноћ. Њен масер је измасира боље него и један муж на овоме свијету. Све на које је икада рачунала, већ одавно су исшколовали своју дјецу и сада сами иду викендом на село.
Њему вријеме пролази. Мада сви тврде да изгледа боље него у младости, пред младим дјевојкама га издају длаке у носу и у ушима. Нема он више шта да прича са њима. Оне су одрасле у неком другом свијету. Оне које иоле изгледају и које се понашају како би он волио, можда само хоће добро да се удају.
Њој вријеме не пролази. Она тако мисли. Не, она то зна! Мада сви тврде да изгледа боље него у младости, она зна да је то само њихово додворавање њој, успјешној еманципованој жени. Пред младим момцима је одаје њен супериорни став. И кад би помислила да нађе себи неког животног партнера, на тој пијаци је само бајата роба разведених, удоваца и нешколованих који штете њеној каријери.
Он не би могао да толерише њене амбиције. Она не би могла да толерише његове навике. Он не би могао да толерише њене дијете. Она не би могла да толерише његов хедонизам. Она није супруга, она је равноправна. Он није партнер, он је муж. Он не би могао да толерише њене испаде еманципације. Она не би могла да толерише његове нападе мушког шовинизма. Он не би могао да толерише стална гостовања њене другарице која је „срећно“ разведена и већ пет година не живи са неким који је константно запишавао даску од WC шоље. Она не би могла да толерише стално гостовање његовог друга које је „несрећно“ разведен од неке која је цијели живот циједила пасту за зубе из средине. Ријеч „толеранција“ се сада користи у комуникацији са неким другим мањинама. Такви, као што су њих двоје, од скоро су изашли из статуса „мањине“.
Он не размишља о њој, она не размишља о њему.
Он је све више себичан. Она је све више себичнија.
А горе, негдје на небу, гомила нерођених дјевојчица и дјечака чека своју маму и свог тату, чека своју шансу на живот, стално се борећи против себичности.
Ко не мисли овако тај клевеће и лаже
Људи без калибра и идеје
уфуравају нам истине црно-бијеле
2010. година; седмица III
Предједниче, Хрвати прете твом народу тенковима! Знам да ћеш о томе причати у УН, све су новине то објавиле. Знам и да нећеш ићи у Загреб јер ће предсједник самопрокламоване државе бити тамо. Знам и да су односи Србије и Хрватске на „завидном нивоу“. Прочитах то синоћ на телетексту. Веле, хрватски министар вањских послова и наш амбасадор у Загребу су разговарали и тако закључили. Они пиш-пиш а ми се жалимо: „Ааааааа... Фулате нам уста“! Неће Нови редар одустати и непозвати Сејдијуа. А, не, не. Са њима имају одличне односе а са нама „завидне“. Ко нам то завиди на односима? Пси и мачке? Јермени и Азери?
Рече Бивши редар да ће он тенковима да пресјече Српску и да је уништи само ако она и мало покаже зубе и достојанство. Рече и не порече. Он иза себе има НАТО пакт. Можда су му одатле и шапнули да то каже. Види, види. А Твој се кум уби трчећи за натовцима. Чак је и специјалну јакну купио. Он би највише волио кад би и ми били чланови НАТО. И други би само што се он јавно узјашњава а други ћуте. У ствари, не ћуте. Пробајте питати било кога из ДС шта мисли о уласку у НАТО пакт. Неће рећи ни „да“ ни „не“. Неко ће рећи: „Па, нису нас још ни позвали, како да уђемо“. Ма, немој! Нису нас ни у ЕУ позвали, чак су говорили да „још није вријеме“ за кандидатуру, па смо отрчали у Штокхолм да предамо захтјев. Неки ће се позивати на Резолуцију о неутралности. То што Министар војни прича, никоме ништа. То што коалициони партнер прича, нема везе. То што Предсједников мали прича, мачку о реп. Или, ако их питате зашто је толико угледних личности потписало захтјев за референдум о уласку у НАТО, онда су спремни да се прихвате тема везаних за улазак у НАТО: „Ретрогардне Коштуничине снаге“, „Да ли је Дуле Савић интелектуалац“... Опет нико да каже „да“ или „не“. Само се Предсједников мали изјаснио: „Не треба трошити паре и расписивати референдум него држава треба одмах да преда захтјев за улазак у НАТО и преузме одговорност на себе“. Ма, немој! Он са својим балетском скупином хоће да одлучује у наше име. Истог становишта је и пропали писац, политичар и министар, предсједник странке ФК „СПО“.
Чему то све? Чему више и служи тај НАТО. ОК, знамо да служи завођењу реда у непослушним земљама, али чему војни савез кад нема пандан. САД то може да уради и сама. Видјели смо то кад су Нијемци и Французи одбили да уђу у рат у Ираку. Нама се улазак у НАТО не исплати. Једина индустрија, поред дуванске и пољуприврене, која још увијек нешто и ради у овој земљи, је војна. И ако уђемо у савез, изгубићемо и то мало тржишта не које можемо да рачунамо јер ћемо морати да правимо оружје по њиховим стандардима а то кошта. Или ћемо добити по носу типа: „ А ко си ти да продајеш оружје, мишу мали? А шта ћемо ми да радимо“? Сјетите се шта су урадили ремонтном заводу „Орао“ у Српској. Завод је радио као никад и чак купио неке фабрике у Тулузу у којима се производе дијелови за Airbus. Онда су улетјели НАТО војници, ухапсили директора, и оптужили руководство фирме да наоружава Садам Хусеина. Након неколико година, директор је пуштен из затвора, прашина се слегла, а „Орао“ почео да пропада. НАТО се претворио у војно крило америчке економије и индустрије и све послове одрађује за њу. Шта ћемо ми од тога добити? Шарену лажу, наравно. Ми ћемо да шаљемо наше војнике јер су њихови скупи, скупљи од наших. Ми ћемо да се свађамо са онима са којима смо ду јуче закључивали послове од по неколико стотина милиона долара. Мораћемо да побацамо наше АК-47, које важи за једну од најбољих пушака и да купимо њихове. Неће нам их они поклонити, не бојте се. Мораћемо да истопимо наше тенкове Т-84, међу најбољим у свијету, и да лошије од наших купимо од њих. Наш снајпер, један од најбољих на свијету, куповаће само домаћи ловци и то они са дубљим џепом, да им као трофејно оружје виси изнад камина. Ми ћемо да купимо америчке.
А онда, оде „Застава“ на пола копља.
Ко не мисли овако тај клевеће и лаже
Људи без калибра и идеје
уфуравају нам истине црно-бијеле
„Разговори“ с попом – II дио
Да се вратим на попин коментар.
„Smatram da sam ti odgovore pružio u prethodnim postovima. Svoje fruistracije što protestanti na ovim područjima postoje vekovima a što si ti došao iz druge države gde ste se zbog vere ubijali i klali (što se nije dešavalo u Vojvodini) ne moraš da prosipaš ovde. Srbija je i višenacionalna i multikonfesionalna - posebno njen severni deo - Vojvodina. Uostalom nemoj da zaboraviš da u Vojvodini maltene da nema stare srpske porodice gde bar neka baba tetka nije bila nazarenka koji takođe na svojim bogomoljama uglavnom imaju natpis na srpskom jeziku“.
Хоћу ли таксативно, по реду? Хајде да пробам.
Већ сам објаснио да „одговоре“ нисам схватио као одговоре. Можда је то до непознавања материје, можда због мог IQ-а, али, све и да то јесу одговори, нисам задовољан објашњењима. Можда због тога и што сам лаик. Па, шта? Ја своје колумне и пишем лаички, онако како ја видим постојећу ситуацију. Не занимају филозофска објашњења типа: „У конгломерату проблема и трансверзалних питања...“, хоћу то просто да и овај мој мозак, иначе пун којекаквих глупост, успије да разумије без великог напрезања.
Нисам фрустриран што у Србији „протестанти живе вијековима“. У ствари, никада нисам ни упознао неког србијанског протестанта, до Тебе, ако не рачунам на Мађаре са којима сам живио двије године. Наравно, без икаквих проблема. Можда је то зато што потичем из једне старе хришћанске породице која се ни за тренутак није заблесавила комунизмом и социјализмом те немамо потребу да се под старе дане доказујемо као „истински“ вјерници. Имам против протестаната који су са неба, бомбама, дијелили милосрђе анђела. Имам против протестаната који су мојим земљама увели санкције. Имам против протестаната који тргају моје земље како стигну и дају их својим послушницима. И није да сам само против таквих протестаната него и против таквих припадника још „50-tak razlicitih denominacija“. Имам, па шта? И они имају против мојих земаља и мене.
Имам и против оних протестаната који по Србији шире идеје о полигамији а успут едукују наше судије (какав парадокс!). Имам и против оних протестаната који забрањују лијечење сопствене дјеце (шта би тек радили са мојом?). Имам и против оних протестаната који узимају дјецу на хранитељство а онда им, зарад вјере, забрањују да буду дјеца. Имам, па шта? И они имају против мог народа самим тим што проповједају накарадне ствари.
Јесте, мојих земаља. Неколико пута сам то написао. Ако неко може да буде грађанин свијета, могу и ја мојих земаља. Више ја везе имам са својим земљама него те космополите са „свијетом“. Моје земље су и Српска Крајина, и Српска, и Србија. Мајка ми је Србијанка, рођена у Шапцу. Њен је дјед дошао из Лике, Српска Крајина. Прво је, заједно са Николом Теслом, својим великим пријатељем и земљаком, отишао и Америку. Послије се вратио у Први свјетски рат и, добио човјек ту земљу и ту се населио. Добио је и „Албанску споменицу“. Вјерујем да је добио за одбрану „Твоје“ земље а не „своје“. Отац ми је рођен у Кањижи, у мултиетничкој Војводини. Његов отац је био државни службеник као и његова мајка. Обоје су имали факултете. Дјед је био 1896. а баба 1914. годиште. Обоје су били факултетски образовани и послати на службу у Кањижу. Када је почео Други свјетски рат, дјед је активиран у ЈВуО јер је био резервни капетан. Све вријеме рата је војевао по Србији, бранећи „Твоју земљу“ а не „своју“. На жалост, није је успио одбранити, не од (протестантско-католичких) Нијемаца и (протестанских) Мађара, него од оних који су протествовали против Бога. Шта се све дешавало по Војводини, моје тетке још памте. И отац ми је причао. Кад су с почетка рата избјегли из своје куће, у ту кућу су упали комшије (прoтестанти) Мађари и све опљачкали. Они су имали среће за разлику од неких својих пријатеља које су комшије (протестанти) Мађари и (протестанти) Нијемци убили. Тетке се сјећају и покоља на Бадњи дан и Рације у Новом Саду, 1942. године, гдје су (протестанти) Мађари и (протестанти) Нијемци побили и побацали под дунавски лед Јевреје и (православне) Србе. Идеолошки, не вјерски, рећићеш, јер сви су они, сем Јевреја, хришћани, зар не?
А ако се спустиш мало, коју грану, на свом породичном стаблу, видјећеш да је Србија ипак више моја земља него твоја. Ја јесам дошао, али ћу увијек с поносом бити, Херцеговац иако су ми и мајка и отац и брат рођени овдје, у Србији. И мој је син рођен у Србији, али ће увијек бити Херцеговац. И његов син и син његовог сина. И неће нас бити срамота јер смо сви уложили доста у ову земљу, што пушком што ријечима. Мој прадјед је носилац два Ордена Светог Саве (првог и другог реда) које му је додијелила Српска, а не босанско-херцеговачка, православна црква за заслуге за српски народ.
Земља из које је твоја фамилија дошла у Србију, признала је Косово као независну државу и константно нам забија нож у леђа. Земља одакле ја долазим није. И неће.
А што се тиче назаренских баба тетака, е то ће већ Чанак да искористи у стварању неке нове нације, само да прочита овај блог. Зато сам и твој „одговор“ ставио под наводнике да не буде послије: „Прашњави рек'о“!
Хајде, с Богом... падре.Ко не мисли овако тај клевеће и лаже
Људи без калибра и идеје
уфуравају нам истине црно-бијеле
"Разговори" с попом - I дио
Јуче сам дословце добио овакав коментар на нека моја питања:
„Smatram da sam ti odgovore pružio u prethodnim postovima. Svoje fruistracije što protestanti na ovim područjima postoje vekovima a sto si ti došao iz druge države gde ste se zbog vere ubijali i klali (što se nije dešavalo u Vojvodini) ne moraš da prosipaš ovde. Srbija je i višenacionalna i multikonfesionalna - posebno njen severni deo - Vojvodina. Uostalom nemoj da zaboraviš da u Vojvodini maltene da nema stare srpske porodice gde bar neka baba tetka nije bila nazarenka koji takođe na svojim bogomoljama uglavnom imaju natpis na srpskom jeziku“.
Тема је била: „Самарићани деле пакетиће? Поднаслов: „Samaritians's purse u našem vrtiću“. Одговор ми је дао поп... хм, проповједник или шта већ. Моја питања су била:
1. Којој цркви припадају "Самарићани"?
2. Чему толики проповједници разних (на западу) насталих цркава и коме би они требало да проповједају?
3. Коме су дошли они Мормони да проповједају? Рекли су овом мом другару да послије Београда иду у још неколико градова да проповједају јер им је то задатак. Сви су били у одијелима са све именима и чиновима на реверима.
4. Чија је Црква Свете Тројице на Дорћолу?
5. Зашто је натпис на ћирилици кад/ако нема припадника Срба?
6. Споменуо си фрку са "Образом". Зашто је та црква, која празнује по Новом календару, дјелила пакетиће православној дјеци баш на Божић по Старом календару а није за, рецимо, Нову годину, 1. јануара, кад се иначе у овој секуларној држави и дијеле пакетићи?
7. Ако је нетрадицоналних протестантских вјерника толико мало у Србији, чему те силне акције по Србији?
Добио сам следеће одговоре:
1. Nijednoj određenoj. Paketiće pripremaju deca iz bar 50tak razlicitih denominacija.
2. Oni dele svoja verovanja sa svima - bez obzira na naciju i veru.
3. Mormoni u Srbiji imaju više misionara nego članova Srpskih DRŽAVLJANA. Prvi misonar se u Beogardu obreo negde oko 1885 (koja godina gore-dole) ali su procvat doživeli tek za vreme Krešimira Ćosića. Inače u njihovoj crkvi u Beogradu uglavnom sede službenici US ambasade. Svi nose odela jer im je to uniforma i pločica sa natpisom Starešina taj i taj ili Elder taj i taj i nazivom crkve. Inače za tvoju informaciju većina sudija beogradskih sudova su pocetkom 2000-tih išli na obuku kod mormona na 2. i 3. spratu njihove bogomolje na osnovu ugovora između njih i Ministarstva pravde RS.
4. Crkva Svete Trojce je Pentekostalna crkva koja postoji u Beogradu od 1930.
5. Ako nisi znao po Ustavu RS svi javni natpisi bi morali da budu na ćirilici jer je latinica pomoćno pismo u Srbiji. Uostalom i na US ambasadi piše natpis na ćirilici pa je to i dalje Američka a ne Ruska ili Srpska ambasada.
6. Paketići su deljeni 8. januara. Za tvoju info paketići se dele najčešće 7-10 dana uzastopno. Pa neće valjda Božićne paketiće deliti u maju?
7. Podela paketića ima humanitarni karakter a ne evangelizacioni. Veruj mi da postoje mnogo efikasniji naчin da se dođe do vernika od deljenja paketića deci.
Дакле, добио сам конкретна одговор само на питање број 4 те сам замолио да ми се поново одговори на остала питања. Нека и мало проширена:
1. (Којој цркви припадају "Самарићани"?) Којим деноминацијама? Јесу ли у тих педесет и Јерменска и Коптска православна црква? Јесу ли ту и будисти и ламаисти? Јесу ли ту шиити и вахабисти?2. Чему толики проповједници разних (на западу) насталих цркава и коме би они требало да проповједају?
3. (Коме су дошли они Мормони да проповједају? Рекли су овом мом другару да послије Београда иду у још неколико градова да проповједају јер им је то задатак. Сви су били у одијелима са све именима и чиновима на реверима.) И за 125 година нису успјели да скупе више вјерника него што имају мисонара? Не одговори ми на питање: "Коме су дошли они Мормони да проповједају?".
4. Чија је Црква Свете Тројице на Дорћолу?
5. (Зашто је натпис на ћирилици кад/ако нема припадника Срба?) И то све класичним српским "фонтом"?
6. (Споменуо си фрку са "Образом". Зашто је та црква, која празнује по Новом календару, дјелила пакетиће православној дјеци баш на Божић по Старом календару а није за, рецимо, Нову годину, 1. јануара, кад се иначе у овој секуларној држави и дијеле пакетићи?) Ако се крене на Бадњи дан (по Новим календару), и траје "7-10 dana", онда је акција већ готова до 4. јануара?
7. (Ако је нетрадицоналних протестантских вјерника толико мало у Србији, чему те силне акције по Србији?) Али је један од начина и то, зар не?
Слиједе „одговори“:
1. U pitanju su uglavnom Evanđeoske i tradicionalne protestantske denominacije uz saradnju s izvesnim brojem katoličke dece.
2. Kako čemu? Pa trebaju ljudi nesto da rade. Lakše je propovedati nego kopati.
3. Mormoni najviše propovedaju u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U Beogradu (bar po imenima) imam utisak da im polovinu pastve čine bivši muslimani. S druge strane oni su zaštićeni u Srbiji kao beli medvedi zbog svog političkog uticaja u US vladinim institucijama.
4. (...)
5. Prašnjavi, svima je jasno da nije pravoslavna crkva jer po svom arhitektonskom izgledu nije ni nalik pravoslavnim hramovima, nema vizantijski krst... Dakle niko se ne može prevariti. S druge strane, u toj istoj zgradi se nalazi i HO "Hleb života" koja je u jednom istorijskom trenutku 90-tih bila po količini podeljene pomoći najveća HO u Srbiji. Meneoniti su preko njih podleilili desetine i stotine tona hrane iako u Srbiji nisu nikada imali ni jednog jedinog vernika niti su pokušavali da otvore crkvu i sl. S druge strane objasni mi ko je licencirao srpske i nesrpske fontove?
6. A zašto bi se krenulo za katolički Božić? Možda je recimo oko katoličkog Božića podela bila po Vojvodini. S druge strane mozda nisu radili 31.12. i 1.1... A sa druge strane imaju pravo da u svom objektu dele paketiće kad oni hoće. Ko hoće može da dođe, ko neće ne mora... U čemu je tu problem? Niko nije prisiljen da dolazi po paketiće. Nisu oni te paketiće nekome ubacivali u kuće i sl. kao kukavičje jaje.
7. Možda zato sto nam je ekonomska situacija takva da većina ljudi ne gleda poklonima u zube.Samo što ja nisam čuo da je neko prešao preko tih paketića u neku od evanđeoskih crkava. I opet ti kažem postoje lakši i jeftiniji načini doći do vernika - ako neko bas želi da 'kupuje' vernike.
И, опет не добиш конкретне одговоре. Расправа је, даље, текла овако:
• Колико се сјећам, било је испред објекта. Друго, ако неко напише нешто класичним српским фонтом, незаштићеним, а да то није ХДЗ, СДА или слично, него црквена ствар, нормално је да ће дио народа помислити да је његова црква јер је и у центру Београда.
И, доста спиновања, одговори ми на питања.
• Pa bivsi mađarski reformatski biskup se potpisivao ćirilicom. Da li to znači da je bio Srbin, pravoslavac, episkop SPC???A objekat liči na sve samo ne na pravoslavni hram.I ja koliko znam podela nikada nije vršena ispred... Bili su nažalost redovi ispred da se uđe po pakete i sl, ali se nisu delili na ulici. Nego da li su po tebi možda trebali da siđu 2-3 ulice niže pa dele ispred Aleksandra Nevskog?
• И шта сад? Почнем ја да се потписујем на кинеском и неко за 100 година каже: "Јесте, и Прашњави се потписив'о на кинеском, видиш да смо ми настали од Кинеза".Ма, дај Д(...)! Немој ми наводити неке глупе примјере и небулозна објашњења (типа: Које је званично писмо? Боље проповједати него копати! Који је то српски фонт? Бла, бла, бла...). Лијепо сам те питао неке ствари а ти ако хоћеш одговори, ако нећеш није проблем.
Онда је уследио првоцитирани коментар о клању у име вјере, неприпадности овој држави, мојим фрустрацијама што протестанти живе вјековима овдје... након чега је модератор закључао тему.
Пих! Штета! Не стигох одговорити и питати још нешто па, рекох, хајде овдје да пробам. Можда некада и добијем одговоре на моја питања. На прво питање сам добио одговор. Дакле, Самарићани су протестанти, еванђеоске и традиционално протестантске цркве. ОК, немам ништа против. Људи су хумани и желе то да покажу а нама треба помоћ. Треба, треба, али не материјална него духовна. У пакетићима су биле и половне играчке. У пакетићима су биле и пасте за зубе на којима је само писало „паста за зубе“, на енглеском. Без декларације, без имена произвођача, без рока трајања, без ичега. У пакетићима је било и 2,5 £ (стерлинга) помоћи илити 2,86 €, довољно за ⅕ пакета Pampers пелена. Знам, знам, поклону се у очи не гледа, али онда се пошаље поклон а не милостиња. Замислите да се, у организацији СПЦ, пошаљу поклони за дјецу на Хаитију, у којиме ће бити начета кесица Smoki-ја, глава од трансформерса и 150 динара!? Па, В92 би три дана трубио о томе а разни Хамислићи би то на ситна цревца изанализирали. Супруга и ја скупљамо помоћ за Матерински дом у Звечанској. У једној тури, добили смо пуне кесе одличне гардеробе, али пуне мачијих длака. Пошто би нас хемисјко чишћење свега тога коштало двије просјечне плате, одустали смо од давања такве гардеробе тим, ионако пониженим, јадним мајкама, да их не би још више понижавали. Ма, нису криви родитељи што су, јадни, потрчали да дјеци приреде било какву радост. Ко је, од надлежних, дозволио то понижавање, и дјеце и родитеља, и то државним вртићима?
Можда сам добио одговор на ово у попином одговору на 3. питање. Вели, попо, да су мормони утицајни и да, чак, и наше судије ишле на обуку код њих!?!? Еј! Државни службеници иду на обуку код представника цркве која чак и није регистрована код нас као „традиционална“ црква. Можда је следећи корак да наши љекари иду код Јеховиних свједока на обуку. Неће нама више нико мјењати крв трансфузијом! А, не, не! Макар сви поумирали. Гинеколози ће, одвојено, ићи код саентолога. Неће се више наше жене по породилиштима порађати „царским резовима“, примати епидурале, спинале и остале анестезије. Има да се порађају као наше чукунбабе, само стојички и без пуштеног јаука! Представници наших странака су изгледа већ били на обуци код Адвентиста седмог дана. И они, као и ови, иду од врата до врата и дијеле свој пропагандни материјал. Питање је коме ћемо послати полицијске и војне официре на обуку. За војне можда и знам коме, амишима, јер и они су опремљени као и наша војска – традиционално и конзервативно. Наставнике и професоре ћемо послати код попе Д(...), да и они свашта кажу а ништа не кажу. Неће се наша омладина образовати као до сада. Шта ће им општа култура? Има да буду сви PR—ови, менаџери и merchendiser- и и има да проповједају. Шта год, али има да пропoвједају. Дјеца ће се обрадовати јер је „лакше проповједати него копати“. Што је веће образовање, већи је и степен побуне. Још су нас комунисти учили да су револуцију извели „радници, сељаци и поштена интелигенција“. Ваљда сељаци и радници нису поштени, шта ли?
СПЦ ће да ћути. Она нема право да се мијеша у друштвено-политички живот. Она је традиционална.
Ако икада сретнем оног Јеремића, част му, замолићу га да упути оштар демарш амбасади САД-а у Београду зато што на амбасади ситним словима пише „Амбасада Сједињених америчких држава“. Ма, има да пише преко цијеле зграде и фонтом „Мирославово јеванђеље“! Ако им се не свиђа, нека иду. Неће они нас понижавати! У Србији је званично писмо ћирилица и предложићу да се, у закон дода: „...писана фонтом 'Мирославово јеванђеље'; висина слова, на јавни мјестима, 43cm. У личним картама може и ситније“. Уф, што ме сад ови Американци изнервираше! И још нешто. У Закону о вјерским заједницама да се уведе члан: „Члан (...) - Сваки монах, који постане Владика Бачки има да се потписује латиницом“. Члан (...).1 - У случају непоштовања Члана (...), Владика има да се рашчини и отпусти из СПЦ“. Неће нама више Мађари приговарати како се један њихов бискуп потписивао ћирилицом а ни један наш латиницом.
И за крај, мој велики пријатељ се, на свом блогу, критички осврнуо на „састављање“ празника од Нове године до (старокалендарског) Божића. Говорио је о нашем нераду, забушавању... А ја сам критиковао њега због тога. И не само ја, и други су. Поменуо је како новинари раде све то вријеме. И пекари. И љекари. Није поменуо свештенике. Запитах се, да ли вјерске заједнице раде те дане? Да ли се може отићи на исповјед код свог духовника или ће се тамо затећи само неки дежурни? Пошто сам ја припадник СПЦ-а, не морам се секирати због тога. СПЦ ради. СПЦ ради и на Божић. СПЦ ради и за Нову годину. У одговору на своје 6. питање речено ми је да неке цркве, можда не раде 31. децембра и 1. јануара. Вјерници тих цркава не морају да се секирају. Управо радим на оснивању агенције „Rent-a-pop“ за све оне чије цркве не раде за празнике и оне који неће да иду у своју цркву сем на сликање, кад се вјенчавају и крсте, за оне који су се разочарали у локалног попа па сад хоће да им мој rent-a-pop пјева „Like a prayer“ док ломе McBacon за мрсне Славе или McFish за Никољдан и остале посне Славе, за педере који хоће да се вјенчају и kiss the bride, за оне које се боре за женску еманципацију и којима ћу слати попицу у мајици са бретелама, за оне који вјерују „у нешто“ и за оне који вјерују у свашта.
Ал' се расписах данас! Не стигох да одговорим на „клања и убијања“. Оставићу то за неки други пут. Сутра, можда. Алелуја!
Р.С. Предсједниче, извини, нисам те заборавио. Тебе ово не интересује, је л' да?
Ко не мисли овако тај клевеће и лаже
Људи без калибра и идеје
уфуравају нам истине црно-бијеле
Ево мене опет. Доста сам ћутао. У ствари, и нисам, али нисам имао коме да се пожалим. Сви се нешто ућутали, к'о фол, свима је лијепо. Свако забио главу у своју рупу и виче: „Мени је добро а другима...“. Таква нам је, на жалост, и државна политкика. Такав нам је, на жалост, и државни интерес. Ако га имамо. Мислим, групно а не појединачно.
Нисам звао Предсједника да му честитам Нову годину. Нисам га звао ни да му Божић честитам. Не знам ни да ли га слави. Отац му је комуниста па, рекох, да не вређам, не дај Боже. Немојте ме оптуживати због тога. А шта да сам назвао а ћаћа му се јавио на телефон? Шта сам могао рећи? „Добар дан, ћаћа, може ли мало Предсједник да изађе испред зграде да се мало поиграмо“? Глупо, зар не? Писаћу овдје јер, ко зна, можда се једном и учлани на наш Форум и прочита. И он је родитељ и можда га некада и наше муке заинтересују. Можда види тему „Како направити ручак за 500 динара“. Можда види и све силне теме о проблемима у болницама, мито и корупцију. Можда види колико људи се вакцинисало против највеће пошасти 21. вијека, свињског грипа, и вакцинише и своју дјецу. Можда тада стави прст на чело и одлучи да укине ПДВ на бебеће ствари за шта га је и упокојени Патријарх молио а он се оглушио на те молбе. Вјерујем да он хоће да уради велике ствари за нашу дјецу. Ево, заштитиће их од нас, њихових родитеља. Нећемо ми више нашој дјеци моћи ускраћивати било шта и ударати их по скупим Pampers пеленама, ако успијемо да их купимо. Не можемо у Европу са удареним пеленама.
Нисам хтио писати о првој седмици, ове господње године. Сви су били „заузети“ слављем и нико нам није ништа шукнуо, ни с вана ни изнутра. А онда, на Божић, Редар задужен за Српску и Србију, наставио је тамо гдје је и стао. Ако је икада и стао. Заборавио је да му супруга слави исти Божић као и ми. Заборавио је кад је са Предсједником сркао гулаш, сједећи на штокрли, негдје у Мађарској. Заборавио је колико наш Предсједник њега воли. Или је можда љубоморан што редарску траку предаје другоме и боји се да ће наш Предсједник више да воли Новог редара него што је њега икада волио. Али, он није дошао са супругом да заједно са нашим Предсједником и његовом супругом прослави супругин и Предсједников Божић него је отишао у Приштину гдје се Божић одавно не слави. Тамо је постао почасни грађанин. Наш Предсједник се није тога сјетио и, вјероватно, се због тога спуцао шаком у чело к'о Хомер Симпсон. Сјети се Редар и да помилује неке своје. Наш није. И не смије. Радо би он то урадио, али није знао шта би му Идоли рекли. Молио је Редара да повуче тужбу против Србије. Редар није хтио па је Предсједник тужио њих. Око за око, зуб за зуб.
Онда је 11. јануара изабран Нови редар. Док није изабран, причао је како ће, можда, да ревидира свој став према тужби. Кад је изабран, заборавио је шта је причао. А можда није ни причао, можда је Предсједник погрешно чуо. Можда је због тога одмах потрчао да му честита. Воли наш Предсједник редаре. А редари воле своје редарственике и зато им не дају да труну у затворима. Осветиће се наш Предсједник и њему нашом контра тужбом.
Предсједников мали се не слаже са контра тужбом, али му је Предсједник очински рекао да ће му се, кад порасте, све само касти. Неће Предсједников мали да се свађа са комшијама. Он би да има заједничко двориште са њима, без тараба, да може свако да пролази и прелази како хоће. Он жели да купује њихове производе иако они неће наше. Нема везе, рећи ће и Предсједник и Предсједников мали, позајмићемо ми па ћемо им платити. Не могу они нама продати колико ми можемо позајмити! Не, не! Могу комшије нас да пљују колико хоће, и да нам гурају прст у око и у гузу, али ми ћемо да купимо њихову воду јер наш бунар није лијеп као њихов. Још ћемо и прсте да им оперемо водом коју смо од њих купили.
Написао је Предсједник и двије резолуције. Док смо ми славили, он је писао. У једној резолуцији је написао да ћемо ми да осудимо злочине у Сребреници а у другој је написао да ћемо да осудимо и све остале злочине. Е, ту ћемо наћи нове пријатеље! Хути и Тутсији ће вјероватно одмах отворити амбасаде у Србији и уложити „значајна средства“ у нашу привреду. Команчи ће гласати за све наше предлоге у Савјету безбједности и ставити вето на резолуције уперене против нас чим постану сталне чланице. Рече Предсједник да се многи у Србији и Српској неће сложити са резолицијама али „да је на политичарима да преузму одговорност...“. Не рече хоће ли се „јасеновачки“ Срби сложити са резолуцијама. Вјероватно неће јер су они још давно слагани у колоне пред усташким ножевима и чекићима. Не рече хоће ли се Сарајевски Срби сложити са резолуцијама. Вјероватно неће јер је њих преко 5.000 већ сложено у јаме око Сарајева. Не рече хоће ли се Крајишки Срби сложити са резолуцијама. Вјероватно неће јер су они још одавно послагани по креветима у колективним смјештајима. Не рече хоће ли се косметски Срби сложити са резолуцијама. Вјероватно неће јер су они већ десет година сложени у енклаве без струје и воде. Али, Идоли ће се сложити и рећи: „Браво, Предсједниче“. И ја ћу му рећи: „Халал ти, Предсједниче“, кад се видимо. Једном.
До тада, срећна Нова година друже Предсједниче. Желим ти пуно здравља, среће, пара, нових закона и резолуција, и вазелина, да лакше уђемо у Европу.
Ко не мисли овако тај клевеће и лаже.
(Чланак објављен на www.roditelj.com)
