Еро с овог свијета - поглед с десне стране

Син се више и не сјећа кад га је мајка, онако успут, питала кад ће се женити. Има томе можда и више од пет година. Не сјећа се ни брижног мајчиног лица кад год се спремао да изађе из куће, ни тужног мајчиног лица кад год комшиница помене своје унуке гледајући у њене цекере пуне чоколадних бананица и пластичних играчака. Њему је добро. Константни притисци породице и фамилије, пријекори, критике, подозрења, сад су иза њега. Слабо их се и сјећа. Мир и тишина. И даље не види мајчино брижно лице кад му пегла кошуљу за сутра. И даље не види с каквом пажњом мајка маже бутер на кришку тек купљеног хљеба да му спреми сендвич за посао. Није ту, на послу је, кад мајка кува ручак да га дочека промрзлог с посла и забринуто гледа док он, читајући новине, халапљиво једе оно што и он и мајка знају да највише воли. Вечерас ће остати кући да са старим гледа Лигу шампиона, или ће са мајком погледати „Бољи живот“, или ће са ријетким неожењеним другарима засјести у „Чубурској липи“ бистрећи политику. Више се и не окреће за женама на улици. Не коментарише „батаке“ конобарице са својим политичарима. И онанија му се скроз прориједила. Старо друштво виђа једном у десет година, на прославама матуре и вјешто покушава да, у представљању, избјегне одговор на питање о брачном статусу. Стари другари га више и не зову на дјечије прославе. Последњи пут је на тако нешто био позван кад је друг из клупе славио кћеркин упис на факултет. Сад му је зет најближи пријатељ. Са њим проводи сваку недјељу, кад сестра са породицом дође код мајке и оца на недјељни ручак, разговарајући о ауто дијеловима и коментаришући последња свјетска дешавања. Сестрина дјеца су му као његова. Носи њихове слике у новчанику, пази на њихове рођендане и, увијек, кад сретне неко старо друштво, прича њихове доживљаје кад другари помену гафове и успјехе своје дјеце. Стан му не мирише на Павловићеву маст него на крему на ципеле које му мајка свако јутро изгланца за посао.

Она се и не сјећа кад је мајка последњи пута питала кад ће се удавати. Да ли ју је икад то и питала? За испите се сјећа. До душе, било је давно, али се добро сјећа мајчиног забринутог лица да ли ће стићи да „очисти“ годину до краја јуна. Сјећа се и мајчиног забринутог лица и мајчинских савјета кад је почела да излази са момцима. До душе, било је давно, али сјећа се. Сјећа се и мајчиног лица кад јој је кроз плач рекла да је оставио и отишао са најбољом другарицом. До душе, било је то с почетка средње школе, али сјећа се. Од тада је само она остављала и није о томе разговарала са мајком. До душе, на почетку јој је причала о овоме и ономе и, као кроз маглу, сјећа се њених полицијских питања: „А, чији је он?“, „Је ли завршио факултет?“, „Да није случајно већ био ожењен?“... Њој мама не прави сендвиче. Они гоје. Не руча, јер и то гоји, а недјељом не иде код родитеља на ручак јер не може да поднесе галаму братове дјеце. Недјељом је на тенису. Прија јој кад је мушкарци гледају док она скакуће у бијелом мињаку по црвеној шљаки. Она њих не гледа. Нервирају је ти снобови који су се дочепали пара на чудан начин. Она је све стекла својом дипломом и све ће дати за своју каријеру. Има доста другарица. Нису то оне другарице из средње школе с којима је пушила у WC-у за вријеме великог одмора. За њих више и не зна гдје су. Не иде на годишњице матуре јер не може да слуша њихове приче о породичном љетовању, о њиховим мужевима, дјечијим успјесима. И кад их сретне негдје на улици, труди се да их не види и да је не виде. Крије се иза великих сунчаних наочала које носи и кад небо над градом изгледа као ималин. Њене нове другарице имају дугачке нокте, нове ципеле, иду у Wellnes и Spa центре, уз осмијех и одушевљење хвале њену нову ташну, повећање плате и најбољу Цезар салату које су икада појеле. Њен стан је пун разних ситница, ваза, миришљавих свијећа, скупих парфема. Стан јој не мирише на Павловићеву маст него на ноћну крему.

Она ради у канцеларији поред његове. Обраћају се једно другоме са „ви“. Колеге су у доброј фирми. Познају се већ дуго, али мало знају једно о другоме. Некада су имали и заједничке пријатеље. Сада ти пријатељи њега избјегавају јер им женама не прија да се друже са неожењеним јер могу лоше да утичу на њихов брак. Сада ти пријатељи њу избјегавају јер мужевима не одговара да се жене друже са амбиционизном каријеристкињама јер могу лоше да утичу на њихов брак. Сада и он избјегава те пријатеље јер ти пријатељи више не гледају све утакмице Лиге шампиона. Сада и она избјегава те пријатеље јер оне више не знају која је нијанса модерна ове сезоне.

Њему је касно за брак. Није навикао да се гура у кревету са неким сваку ноћ. Његова мама прави бољи грашак од било кога на овоме свијету. Све на које је икада рачунао, одавно више не иду са дјецом на зимовања и љетовања.

Њој је касно за брак. Није навикла да се гура у кревету са неким цијелу ноћ. Њен масер је измасира боље него и један муж на овоме свијету. Све на које је икада рачунала, већ одавно су исшколовали своју дјецу и сада сами иду викендом на село.

Њему вријеме пролази. Мада сви тврде да изгледа боље него у младости, пред младим дјевојкама га издају длаке у носу и у ушима. Нема он више шта да прича са њима. Оне су одрасле у неком другом свијету. Оне које иоле изгледају и које се понашају како би он волио, можда само хоће добро да се удају.

Њој вријеме не пролази. Она тако мисли. Не, она то зна! Мада сви тврде да изгледа боље него у младости, она зна да је то само њихово додворавање њој, успјешној еманципованој жени. Пред младим момцима је одаје њен супериорни став. И кад би помислила да нађе себи неког животног партнера, на тој пијаци је само бајата роба разведених, удоваца и нешколованих који штете њеној каријери. 

Он не би могао да толерише њене амбиције. Она не би могла да толерише његове навике. Он не би могао да толерише њене дијете. Она не би могла да толерише његов хедонизам. Она није супруга, она је равноправна. Он није партнер, он је муж. Он не би могао да толерише њене испаде еманципације. Она не би могла да толерише његове нападе мушког шовинизма. Он не би могао да толерише стална гостовања њене другарице која је „срећно“ разведена и већ пет година не живи са неким који је константно запишавао даску од WC шоље. Она не би могла да толерише стално гостовање његовог друга које је „несрећно“ разведен од неке која је цијели живот циједила пасту за зубе из средине. Ријеч „толеранција“ се сада користи у комуникацији са неким другим мањинама. Такви, као што су њих двоје, од скоро су изашли из статуса „мањине“. 

Он не размишља о њој, она не размишља о њему. 

Он је све више себичан. Она је све више себичнија.

А горе, негдје на небу, гомила нерођених дјевојчица и дјечака чека своју маму и свог тату, чека своју шансу на живот, стално се борећи против себичности.

Тресао се В92! Водитељка се упорно уносила у камеру, трептала, правила гримасе, забринуто поклапала прсте лијеве са прстима десне руке, очајнички вапила: „Је ли било свађе?“, „Је ли било лобирања?“, „Ко је за кога гласао?“, „Како је 'босанска'струја реаговала?“... Одговори њене колегице са терена су били негативни. Узалуд је и даље ломила прсте, дизала обрве и, у маниру искусне клемпаве хинду водитељке CNN World News-а, забринуто кривила уста. Четрдесет и пети патријарх Српске православне цркве је постао њ.п. Иринеј, сад већ бивши владика нишки. Анализе свих страшних Згембиних ученика, поткованих „знањем“ и „изворима из СПЦ“, који су по правилу жељели „да остану анонимни“, остале су само попуњавање програмске шеме дотичне телевизије и још једног покушаја подјеле већ подијељене Србије.

Застава на Патријаршији, која је од смрти њ.п. патријарха Павла била спуштена на пола копља, враћена је на своје мјесто, мјесто гдје је стајала једина српска застава од '45. до деведесетих. Нови патријарх се појавио на балкону у пратњи владика и њ.к.в. Александра Другог!!! Џаба су се „аналитичари“ надали подјелама у Цркви на „старокалендарце“ и „екуменисте“, на „прекодринске“ и „србијанце“, џаба се надали оснивању „Босанске православне цркве“ у случају непроласка њиховог кандидата за патријарха. Џабе. 

Онда су се „аналитичари“ поново појавили и почели нову причу како је, тобож, „очекивано“, како је нови патријарх „екумениста“ јер је позвао папу да присуствује прослави „Миланског едикта“, како је „добро што Амфилохије није прошао“... Нико се није осврнуо на присуство њ.к.в. Александра Другог на најсвечанијем појављивању новог патријарха пред народом. Црква је пуно старија и од њихових очева и дједова, и од њихових уџбеника, и од саме њихове космополитске религије. Баш да би се избјегао утицај државе на изборе патријарха, Синод је давно одлучио да „Божија рука“ бира новог Првог владику. 

Предсједник није био ту. Имао је важнија посла. Београд има само McDonald's и KFC па је предсједник морао, након важног излагања пред Савјетом безбједности, одради и билатералну посјету познатим америчким ланцима брзе хране BurgerKing-у и Little Ceasar-у. Можда му је било криво што његов кандидат није прошао. А можда и није. Волио би он, можда, да је њ.п. Григорије постао патријарх, али можда би му и угрозио статус „најзгоднијег Србина“. А можда он и није то стварно желио, можда су то „аналитичари“ жељели да он жели оно што они кажу да жели а да он у ствари то и не жели него да „аналитичари“ желе да народ мисли да он то жели. У мноштву жеља, чињеница да је за Српску православну цркву још увијек монархија, остала је запећку и могла се прочитати и чути само још на неколицини својом-главом-мислећим медијима. Краљ и краљица су имали своје почасно мјесто, мјесто које је и за Брозово вријеме било резервисано за њих. И нико се није ни усудио да сједне на та мјеста. Трпао се ту вјерни робот R2D2 и свита око њега. Трпао се ту и вјерни Предсједников пратилац са свих текми, Додик, исти онај који је изјавио да „ако народ то жели, ја ћу се прекрстити у цркви“. Џабе. За Цркву је краљ краљ а остали су као и ми сви остали, исти. Само су нам жеље различите. „Чувај се својих жеља“, рече неко. Наше су се жеље оствариле, Црква је остала неподјељена. А њихове? И да ли сад да се чувамо својих жеља и њихових, или они да се чувају својих, вријеме ће показати. На нама је да одлучимо на неким новим изборима, за предсједника.