Еро с овог свијета - поглед с десне стране

Нека организација која се бави заштитом „права“ ЈеБоТеГЛБТ популације поздравила је одлуку београдских власти да прекрече увредљиве графите уперене против њих. То ће овај град коштати доста пара али, увреде морају да се покрију и сакрију. То што по граду има на тоне графита, типа, „Ђилас тајкун“ и „Тадићу, Јудо!“ - то никога не секира и нико се није увредио. Ваљда ти графити нису увредљиви, ко ће га знати? 

У Ваљеву је неки дан ухапшен клинац од 18, 19, година због „исписивања нацистичких графита“ по зидовима тог града. Нацистички графити, по телетексту В92, били су: „Нема предаје“ и „Национални строј“!? Да је, Бог д'о, написао „Има предаје“ и „Анационални строј“ вјероватно би одмах добио чланску карту неке „НВО“ и то са двоцифреним бројем. Мислим, свакој тој „НВО“ је сан да изда чланску са троцифреним бројем али, уздају се да и неке парламентарне странке сањају исти сан. Вођа тог истог Националног строја је ослобођен на суду у Новом Саду јер документа, укључујући и оптужницу, нису била написана ћирилицом. Можда је и онај клинац-графито-писац писао графите латиницом па је ухапшен јер није писао на званичном писму Републике Србије.

Аутомобили, старији од 15 година, ће од Нове године ићи на технички преглед два пута годишње. Наша Влада је одлучила да казни све оне који неће да купе наш национални ауто „Punto“ и завале се у још који кредит. Престанак производње екс-националног аутомобила је показао да снажно грабимо ка ЕУ и на том пољу. Е, сад, за екс-национални ауто је требало одвојити 10 просјечних плата (ако се плаћало у кешу) а за нови, наш европски, национални ауто морамо да издвојимо 30 просјечних плата плус камате. Не, не! Није тако како сте помислили. Добићемо ми по 25 евра од продаје „НИС“-а, једнократно, што ће нам бити довољно сса за трећину једне мјесечне рате за нови национални ауто. Онај који се баш опире нашем уласку у ЕУ и задржи свог петнаестогодишњака, наша му држава тим акцијама помаже тако што ће од тога моћи платити оба техничка прегледа за 2010. годину. Народу је остало да се нада да ћемо још нешто продати да би имали за технички преглед у 2011. години.

(Надам се да ме неће ухапсити због тога што сам користио ријеч „национални“ за нашег „Puntа“ али, да сам написао „народни“ то би изгледало баш некако сиротињски, што наш „Punto“ није, зар не? А и Швабе би ме могле тужити што кориситим име њихове компаније „Volkswagen“ за наш, и само наш, „Punto“.)

Наш Предсједник је отпутовао у Кину. Хтједох га назвати и рећи му да извади онај есцајг из унутрашњег џепа свог новог „Armani“ одјела (који увијек носи ако негдје, непланирано, бане на какву прославу, ђеназу или слично а домаћини га нису планирали) јер му у Кини није потребан и да се тамо једе штапићима. Али, контам, Млађа је отишао са њим и повео цијели свој оркестар и можда његов бубњар има палице које би могле, да се лијепо изразим, субституишу штапиће за јело. Пекинг је наш озбиљан партнер и, како рекоше, поред Брисела, Вашингтона и Москве, наш четврти стуб спољне економије. Вјероватно су агенције погрешно пренијеле и вијест је требало да гласи овако: „Једна од улица у Пекингу је, поред Брисела, Вашингтона и Москве, наш четврти стуб спољне економије“ јер, нас 7 милиона, заједнички можемо да произведемо годишње требовање, рецимо, тоалет папира те улице. Узалуд сам по квотама кладионице тражио неки сусрет наше и Кинеске репрензетације или неких клубова контајући да је наш Предсједник, у ствари, због тога отишао али, узалуд. Ипак је отишао у један важан државнички сусрет. Не секирајте се. Трошкови тог пута, укључујући авионски превоз, смјештај, храну и дневнице за Предсједника, Млађу, Јеремића, њихове савјетнике, секретарице и обезбјеђење не кошта нас пуно. У врх главе 10-так националних аутомобила. Уштедјеће они, знам, на мобилним телефонима. Знају они да roaming из Кине пуно кошта па ће се јавити у „Други дневник“ на Тијанићев рачун па ће Тијанић пренијети њиховим супругама да су добро допутовали. И, опет имамо уштеду. Јеремићевој жени ће то лично саопштити послије „Дневника“ а осталима ће послати SMS.

На истоку – ништа ново. Американци и даље имплементирају мир у Ираку и Афганистану. У Ираку је данас погинуло стотињак људи али, Американци су то одмах пребацили у статистику и рекли да је то „највећи број погинулих у једном дану од почетка године“. Цифре су битне, а док има шта да се броји биће и цифара. Цифре су озбиљна ствар јер има и великих цифри, толико великих да нико не израчуна колико је људи погинуло у Ираку и Афганистану од увођења благостања у те двије државе. И, онда, кад видим како се на западу муче око цифара, одмах опростим овим нашим шалтерским радницима у СУП-овима што гријеше уписујући цифре у наша документа. 

О томе ћу други пут, да вас не давим даље.